coin-dollar map2

Aktualno

Gorka istina o retorici Aleksandra Vučića

Gost bloger

17.07.2020

Piše:
Biljana Stepanović,
glavna i odgovorna urednica „Nove ekonomije“

Ceo svet se bori protiv korone, samo se građani Srbije bore i protiv korone i protiv nerazumne vlasti i ne znaju šta im je teže. Od korone se umire, a od nerazumne vlasti se ludi. Došlo je dotle da između straha zbog bolesti i besa zbog vlasti prevagne ovo drugo i da gnevni građani danima izlaze na ulicu da protestuju i kao u stara dobra Miloševićeva vremena gutaju suzavac, beže od policije, dobijaju pendreke po glavi. Sad više ne znaju ni ko su policajci, a ko huligani, jer su se pomešali. Na ljude je izvedena policija pod punom opremom, na konjima i sa psima. Milošević je izvodio još samo tenkove. A povrh svega, svi su izašli na ulicu svesni da u grupi od 10 ili 20 hiljada ljudi, makar i na otvorenom, imaju dobre šanse da se zaraze pa možda i da umru, pošto je zdravstveni sistem pred raspadom.

Zašto onda ljudi ovo sebi rade i to baš onaj obrazovaniji, razumniji i miroljubiviji deo, takozvana građanska Srbija? Šta ih izvodi na ulice?

Direktno Aleksandar Vučić. On i njegovi najbliži saradnici i njihov način komunikacije.

Uradila sam desetine, a možda i stotine treninga javnih nastupa, obučavala sam političare, biznismene, studente, ljude iz institucija i organizacija kako se komunicira s javnošću, kako se šalju dobre i željene poruke, kako se u javnosti ostavlja dobar utisak, a koje greške nikako ne treba praviti. Zato sa sigurnošću mogu reći da u teoriji, a i u praksi, Aleksandar Vučić krši sva moguća pravila, od prvog do poslednjeg i radi sve suprotno od normalnog komuniciranja.

Srbijom kruže mitovi o dobrom izraelskom savetniku koji mu pravi planove kako manipulisati narodom, kako „prodati“ sve što želite i kako se održati na vlasti. Taj je očigledno svoj honorar zaradio. Ali paradoksalno, najslabija tačka i samog Vučića i njegovih saradnika jeste komunikacija. Zastupam tezu da bi i oni koji ga znaju i ne vole još od devedesetih, na njega do sada navikli i skoro pa zaboravili, a obožavaoci bi mu ostali verni i vladao bi večno, samo kad bi znao kada treba da stane i da ućuti.

Pošto nema tu sposobnost, Vučić svojim nastupom, govorom tela i neprimerenim rečnikom pre svega pokazuje da duboko mrzi sve oko sebe, pa i svoju “publiku”. I to kako onu koja ga podržava (u suštini nju čak i prezire) tako i onu koja ga, blago rečeno, ne podržava. Pošto tu činjenicu nije u stanju da prihvati, a još manje da pridobije protivnike, on neprekidno ide u drugu krajnost. Iritira ih do krajnjih granica. I još te granice stalno pomera.
Ako Aleksandar Vučić ima nekoga ko ga savetuje kako da se obraća građanima čiji je predsednik, taj izuzetno loše radi svoj posao. I za državu i za samog Vučića. Toliko loše, da će se ovaj način komunikacije u budućnosti sigurno izučavati i koristiti kao primer ekstremno loših javnih nastupa. Ako pak Aleksandar Vučić sam, iz svoje pameti i oslonjen na svoje poimanje pristojnosti i komunikacije izlazi pred građane svakog božjeg dana, a medijski savetnici mu ne skreću pažnju da su mu nastupi čista propast, takođe katastrofalno rade svoj posao. I ja ne želim da ih kao poreski obveznik plaćam iz budžeta.

Sada bi me ovde mnogi pitali – kako loše komunicira kad je na vlasti već osam godina, kad ga ovoliki narod obožava i kad je opet pobedio na izborima? Na to valja odgovoriti. Dakle, Aleksandar Vučić se na vlasti održava medijskim manipulacijama, stalnom proizvodnjom lažnih vesti koje emituje preko zarobljenih medija, razaranjem svih, ali svih institucija, potkupljivanjem velikog broja ljudi raznim plaćanjima i poslovima, radnim mestima, ucenama i pritiscima, neprestanim obećanjima, pothranjivanjem fobija da nas svi mrze i rade nam o glavi, pravljenjem spiskova za glasanje, podelom po 100 evra svima baš pred izbore, crnim džipovima koji kruže i ljudima postavljenim na biračkim mestima koji paze šta će ko da zaokruži. Uz sve to, jedva je prebrojano da je izašlo oko 48% birača. Od toga je za SNS glasalo oko 60% što znači da ga podržava ispod 30% ukupnog biračkog tela. Kad oduzmemo ucenjene, potkupljene i uplašene, iskreno ga u Srbiji podržava svega recimo 10 do 15% građana. Bedan rezultat za ovoliki trud.

Besomučnim nastupima pred TV kamerama, koje prenose sve televizije bez obzira što im remeti program i što niko ne zna koliko će trajati, on je zapravo zatrovao javni prostor i Srbiju podelio toliko koliko nikome pre njega nije uspelo. On na građane kojima treba da bude predsednik viče, čak govori ružne reči neprimerene javnom diskursu, stalno nekoga optužuje, nekad je ljut, nekad mnogo tužan, nekad čak i plače, uzdiše i skoro izdiše, uvek o svim temama zna bolje od svih drugih, često kinji i ponižava sopstvene saradnike, obavezno proziva “neke druge” koji mu smetaju ali on se ne da, ne jede, ne spava, bori se kao lav. Prezire ljude na Twitteru i stalno se sa njima svađa, iako „ne zna“ ni šta je Twitter, ne zna tačno ni šta je Instagram, iako na oba ima aktivne naloge pod svojim imenom.

Za neke nezavisne medije i neke organizacije koje ga kritikuju skoro da „nije ni čuo“, ali o njima govori sa prezirom. Tako im se i obraća. Nekad i otvoreno preti, nekad se pravi nevešt, nekad kao ostane bez reči pa mu nekoliko sekundi paćenički pogled luta u daljinu. Nekad mislite da će se raspasti i doživeti nervni slom pred kamerama u direktnom prenosu. A nekad izgleda kao da je pod dejstvom jakih sedativa. Ali u svakoj prilici glumi i preglumljuje, za iole pismenog gledaoca otužno, jeftino i suviše očigledno.

Ipak, rezultat koji postiže kod građana Srbije je različit: jedni ga gledaju kao boga i spasioca (“Volim ga više od moje dece”) drugi ga preziru iz dubine duše i na njega izlivaju istu količinu žuči preko svih dostupnih kanala komunikacije, treći čuvaju svoje mentalno zdravlje i na svaki način izbegavaju da ga gledaju praveći se da ne postoji, dok četvrti iz obimnog materijala koji im daje izdvajaju najsmešnije i najluđe izjave i kače po mrežama postove, klipove, karikature i najrazličitije kreativne montaže. Ja ga recimo gledam isključivo kroz ove “ozabavljene” formate. Suštinu svakako saznam, ali na način na koji mogu da svarim. U malim dozama i kroz humor i satiru.

Ponekad se ovi predsednikovi nastupi pretvore u smehotresnu olimpijadu, prošire se mrežama kao šumski požar. Često i prelaze granice Srbije pa se osim nas, našem predsedniku smeju i susedi. Ovu virtuoznost u javnoj komunikaciji nije lako dostići, pa su se njegovi saradnici uglavnom povukli, retko se pojavljuju i u odnosu na njega komuniciraju koliko-toliko razumno. Kad bi se uspostavio neki standard normalnosti, ni oni ga ne bi ispunili.

Ako preskočimo ministra odbrane Aleksandra Vulina jer ga nije humano komentarisati, na liniji medijskog fronta je ostala još samo dosadašnja predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić, čiji pokušaji da imitira i fascinira „šefa“ (što ne bi bio da je ona stvarno predsednica Vlade, a on predsednik države) prelaze u grotesku. Ko god da radi u njenom timu za komunikacije, taj ili pojma o tom poslu nema, ili je prosto bespomoćan. Treća mogućnost ne postoji. Uz ovoliko arogantno neznanje, nesposobnost da se sastavi jedna cela smislena rečenica i bezobrazluk odvrnut do daske, jedino dobro što za nju može da se uradi, jeste da se ukloni iz javnosti.

Potpuno identičan slučaj kao i s njenim „šefom“. Verovatno Srbija ne bi bila baš u ovoliko katastrofalnom stanju da Aleksandar Vučić ima nekog dobrog savetnika za komunikacije ili bar jednog iskrenog prijatelja u životu koji bi mu jednostavno dreknuo – ućuti čoveče.

*Tekst je autorsko djelo Biljane Stepanović i ne odražava stavove tvrtke Ciceron komunikacije d.o.o.